Održavanje obrazovnog sistema: Kako se online nastava razvija u vreme pandemije

Pandemija COVID-19 izazvala je sisteme obrazovanja širom sveta, uklanjajući 91% učenika iz školskih ustanova. Kosovo se suočilo sa sličnim izazovom tokom devedesetih, kada je organizovalo paralelnu nastavu, jedinstven primer građanske mobilizacije da se obrazovni sistem održi na životu u vreme sukoba i rata.

U mirnodopsko vreme, zbog pandemije COVID-19, nastava se organizuje online u različitim oblicima. Mobilizacijom Ministarstva obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija (MONT) e-učenje snimljeno za razrede 1-9 prikazuje se na RTK-u i Youtubeu. Na univerzitetskom nivou, kao i u privatnom pred-univerzitetskom obrazovanju, nastava se organizuje preko platformi moodle, google classroom, google meet, zoom i webeex. Osnovne i javne srednje škole imale su ozbiljne poteškoće zbog nedostatka digitalizacije, koristeći aplikacije Viber, WhatsApp i facebook za dostavljanje domaćih zadataka.

Na Kosovu je penetracija interneta u stalnom porastu i preko 90% za sve starosne grupe i bez obzira na urbana i ruralna područja (Kantar, 2019). Prema Kantaru (2019.), 97% stanovništva ima pristup mobilnim telefonima, 37% ima Smart TV, 30% ima tablete, 39% ima računare i 48% ima laptopove. Kosovari pristupaju internetu većinom putem mobilnih telefona (74%), a glavni razlozi pristupa su: komunikacija (93%), slušanje muzike (37%), čitanje (35%), slušanje vesti (22%), studija i istraživanje (18%). Najviše se koriste platforme viber (85%), facebook (67%) i instagram (51%). Shodno tome, može se zaključiti da se tehnologija u većini slučajeva koristi za komunikaciju i društvene medije koji pokazuju malu upotrebu u obrazovne svrhe.

U diskusiji je naglašeno da su Kosovo i druge države stupile online-u  bez ikakvih uputstava za takvu organizaciju i da je svet bio nespreman za takvu situaciju, naročito na nivou pred-univerzitetskog obrazovanja. Međutim, s obzirom na hitnost i neizvesnost koliko dugo će trajati pandemija ili će doći do drugog talasa pandemije i održavanja socijalne distance u narednim mesecima, tehnološki potencijal se može iskoristiti u obrazovne svrhe i ubrzati digitalizaciju. U ovom slučaju, potrebno je razmišljati o marginalizovanim  grupama koje čine oko 15% učenika koji možda nemaju pristup opremi ili Internetu i nisu uključeni u nastavni proces.

Govornici su se složili da online nastava, posebno u načinu njenog organizovanja, nije efikasna zbog vanrednih situacija sa kojima su suočene institucije, sa  izrazitim nedostatkom interakcije između škola, nastavnika i učenika. Tokom diskusije sugerisano je da škole koriste smernice i autonomiju da organizuju ovu komunikaciju i interakciju, a da se platforme i e-učenje koriste kao pomoć u ovoj organizaciji. Iz tog razloga, potrebna je veća posvećenost opštinskih vlasti i škola kao i  zajednice učenika, nastavnika i roditelja. Sa druge strane, naglašeno je da je škola pre svega obrazovna ustanova koja treba da se fokusira  na učenika i organizuje program koji je u skladu sa nastavnim planom i programom, ali u drugim uslovima. Ne bi trebalo preopteretiti učenike, ali im treba pružiti podršku da bi prevazišli ovu krizu. Što se ocenjivanja tiče, naglašeno je da postoje određeni scenariji, od organizacije dodatne nastave tokom leta, odlaganja ocenjivanja, otkazivanja nekih ocenjivanja i prilagođavanja situaciji. S tim u vezi, jedan od govornika predložio je da se ulože maksimalni napori kako nastava ne bi propala, a samim tim i školska godina ne otkaže, a da se pronalaze mehanizmi koji će biti pogodni za pandemijske uslove.

Brojna pitanja i kritike, pokrenute oko upotrebe platformi, ukazale su na poteškoće pri pristupu tim platformama od strane marginalizovanih grupa i na odsutnost ili ne uključivanje svih učenika i nastavnika na isti način i nivo. Najspornije pitanje bilo je kvalitet materijala u e-učenju i nivo uključenosti škola i nastavnika u proces, naglašavajući probleme organizacije. Diskutovan je načina dostavljanja zadataka, čitanja i angažovanja učenika, primena mogućnosti obrazovanja od kuće koje je zakonom predviđeno, ali istovremeno i teškoće u prepoznavanju lekcije zbog nedostatka iskustva i mehanizama nadzora i verifikacije u ovaj pravac. Uprkos divljenju prema nastavnicima i organizacijama koje realizuju snimanje  e-učenja, istaknuto je da se greške ne mogu izbeći zbog brzine implementacije i nedostatka različitih nivoa kvaliteta materijala. Pošto MONT ne može da predloži samo jednu platformu, škole mogu koristiti ono što je za njih najprikladnije.

Učesnici u diskusiji su se složili da je online učenje bilo hitno rešenje, stoga je fokus u narednoj fazi u izradi drugih smernica, uključujući i one za ocenjivanje, i da se podigne nivo kontrole kvaliteta za snimljeno učenje. Takođe bilo je šireg konsenzusa da se tehnologija ne koristi dovoljno u obrazovne svrhe i da škole moraju da regulišu infrastrukturu i komunikacione sisteme. U ovoj situaciji, svi mehanizmi bi trebalo da se koriste za organizovanje nastave, za predavanje marginalizovanim grupama i za organizovanje alternativa za eksternu evaluaciju.

Zaključno, iako nastava možda nije u potpunosti  efikasna, potrebno je uložiti sve napore kako bi se osiguralo da se nastava ne otkaže i da se organizuje dodatna nastava, uključivanje marginalizovanih grupa i aktiviranje svih nastavnika u nastavnom procesu. Odmah sa normalizacijom situacije, škole treba ojačati i funkcionalizovati  sistem  komunikacije sa učenicima i roditeljima u podsticanju i nadzoru učenja ne samo za ovu  pandemiju, već i za druge situacije u budućnosti. Završiti školsku godinu, po svaku cenu, dodatnim angažovanjima, koristeći kriterijume koji uzimaju u obzir nastavni plan i program i uslove u kojima je nastava organizovana. Na nivou politika, MONT bi trebalo razviti politike intenzivne digitalizacije u saradnji sa opštinama.